SLOBODAN IVKOV: Sunčan dan

SLOBODAN IVKOV, 06-13. mart 2017.

Sunčan dan

Nikola Vlahović - Nikasso: "Sunčan dan", Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2013.

DUHOVNI ŽIVOT "OSOBA SA POSEBNIM POTREBAMA", kako se birokratski klasifikuju neobični, po standardima većine "malo čudni" ljudi - velika je misterija! S jedne strane, ma koliko da se tema njihovog navodnog "odstupanja" bar vek i po najozbiljnije širom sveta istražuje, posmatra, analizira i klasifikuje - sve je još uvek neuhvatljivo. S druge strane, većina "normalnih" (ili onih koji bar misle da su takvi), pogotovo onih pojedinaca koji imaju nezrele, primitivne strukture ličnosti, ili onih koji žive i rade u socijalno nerazvijenim zajednicama, uredno ne odudarajući od svojih običaja i uzansi tako ustrojene sredine, od "nesvakidašnjih" ličnosti i pojava okreću glave. Ponekad se prave da one ne postoje i zaobilaze ih naširoko, ponekad ih marginalizuju, ismevaju, a u najekstremnijim slučajevima i zlostavljaju. U svakom slučaju, od svog rođenja, ili zbog nečega što se dogodi kasnije tokom njihovog razvoja, na sličan način tako surovo administrativno registrovani i etiketirani pojedinci, ljudi koji po definiciji evidentno nisu oblikovani prema važećim fizičkim i socijalnim standardima, u svojim svetovima žive apartne živote. Rasprave o njima, i pisane i usmene - gotovo da su tabu tema.Začudo, provode ih one mnogo radosnije, radoznalije, dobronamernije i veselije nego većina, ali ponekad osećaju i veći stepen nekakve maglovite, sigurno nepotrebne krivice. Multimedijalni umetnik, čija je knjiga poezije (koju je inače sam ilustrovao!) pred nama - čudo je za sebe. Rođen 1986. godine kao Nikola Vlahović, u svemu podržavan od strane svoje posvećene porodice, od oca i majke pa do sestre, inače u Srbiji i van nje potvrđenih stvaralaca i kulturnih poslenika u različitim disciplinama, završio je specifičnu srednju školu u Novom Sadu i - posvetio se umetnosti. I to ne samo jednoj! Naš nagon za stvaralaštvom i kreativnim izražavanjem takođe je još uvek velika tajna, misterija čiji ključ se možda nalazi u izučavanju i negovanju ovakvih pozitivnih primera. Nikola je sam sebi uzeo pseudonim Nikasso, iskreno i duboko je religiozan, aktivan je na Fejsbuku, četuje, komunicira preko interneta i mobilnog telefona, slika, ali i piše pesme, kao što i, iz odista nesvakidašnje vizure, beleži svoje neobične lirsko-meditativne zapise. Aktivan je član Udruženja roditelja i građana sa posebnim potrebama "Naša kuća" u Kikindi, za koje je napisao himnu "Naša kuća - naša radost". Jedna od manifestacija bogatog unutrašnjeg života, osobeni štampani i ukoričeni rezime, je i ova knjižica, kakvoj do sada kod nas nisam našao pandan. Ona, osim 24 pesme, biografije i opširnog kompetentnog pogovora Dragana Batinića, sadrži kao ilustracije i 14 Nikassovih reprodukovanih slika. Prvu samostalnu izložbu imao je u beogradskom Dečjem kulturnom centru 2002. godine, a već drugu je, prepoznavši pregnuće, 2009. otvorio, i za nju kritiku napisao znameniti likovni kritičar, ugledni istoričar umetnosti Sava Stepanov. Izlagao je i na mnogim zajedničkim postavkama. Dirljivo iskrene su pesme "Grešio sam", "Molitva", "San", ili pomenuta himna, a tajanstvene "Kuda plovi ovaj brod" i "Smak sveta". Kažem, čudo od knjige! Evo jedne njegove pesme, "Devojke me jure", nastale posle imejliranja sa nekom mladom damom:

Devojke me jure

a ja ne znam

šta da radim s njima

Jedno veče na četu

javi mi se neka klinka

Pitam, ono kao

iz zajebancije

Da li imaš dečka

Ona kaže

Imam tri komada

Ja kažem

Izvini, a ko je na trećem mestu

Pa ti

Ona odgovori

Ja? Pa, ja imam devojku

već četiri godine

A ona meni kaže

Raskini sa njom

Izvini

Ne mogu to da uradim

Ja sam čovek pred ženidbu

Možemo da budemo samo drugovi

i ništa više

Dobro, ćao

reče ona

i skine se sa četa.

Pouzdano znamo da se Nikasso još nije oženio! Devojke, šta čekate...

Slobodan Ivkov