субота, 12. новембар 2016.

Slobodan Ivkov: PRIČE SA OBLAKA



FANTASTIČNA SRPSKA BIBLIOTEKA / Beletristika_domaća

Knjige na srpskom, svakojake fantastičke i naučnofantastičke

PRIČE SA OBLAKA

Tamara Lujak: "Priče sa oblaka", Presing, Mladenovac, 2016.
ISBN 978-86-6341-153-1

Slobodan Ivkov


Tzv. "mali izdavači", kao što je ovaj ("tiraž: 100"...), temelj su ne samo srpskog izdavaštva. To se ili ignoriše, ili sa omalovažavanjem uoči velikih smotri kao što je Sajam knjiga pominje, ako se neko uopšte i odluči da prikaže poneki njihov, bez izuzetka s ogromnom, dirljivom pasijom stvaran naslov. Zaboravlja se da se nekada odista velikih naših "književničkih" kuća ("BIGZ", "Nolit", "Rad"...) od mlađih čitalaca više niko ne seća, dok su retke preostale ("Prosveta") na kolenima, a ne pamti se bogme ni da su ovi trenutno veliki, razmetljivi izdavači počinjali u šupama, kuhinjama ili garažama kao samizdati. Dakle, državni činovnici, ne satirite ih dažbinama i administrativnim cepidlačenjem!
"Memento mori" nije jednoznačna sentenca.
Stoga, ovaj prigodni sajamski prikaz malima je posvećen!
  
Ne može biti, a da Aristofanova komedija "Oblakinje" (iz približno 423. godine pre Nove ere), čiji naslov ćemo, kao nažalost i mnogo toga drugog, u svakojakim verzijama naći kod naših vrlih prevodilaca (na primer, u srpskoj verziji "Enciklopedije Britanika" ona se vodi kao "Oblak", u "Srpskoj porodičnoj enciklopediji" kao "Oblaci"... itd.), dakle ne može biti a da nema nekakve veze sa vilama Oblakinjama koje povremeno jezde kroz priče iz ove zbirke, iako starogrčkog komediografa iz 4. i 5. veka p. n. e. eksplicitno ne pominju ni spisateljica, a ni autor pogovora. A, verujte mi na reč - da ima!
Stoga, iako su krajnje jednostavne, bajkolike narativne strukture, ove male prozne tvorevine u sebi uvek kriju i poneki skriveni podtekst i značenja, ali, naravno, samo za one koji, u ovom ubrzanom vremenu, prepunom površnih čitalaca - ako se i previše ne udube, a ono bar sporije čitaju.
Isto tako, pošto priče deluju na više nivoa, pa će biti rado slušane i od najmlađe dece kojoj se budu čitale, kao i dobro prihvaćene kod ovih drugih, zrelijih, ambicioznijih i serioznijih konzumenata, ipak je u slučaju potonjih čitalaca neophodno izvesno šire (pred)znanje, malo iz klasične književnosti, malo iz ezoterije, a, bogme, i ne baš malo iz mitologije, naročito slovenske.
Kako spavaju tramvaji, saznali smo kao deca iz isto ovako naslovljene pesme koja se nalazila u svim našim čitankama, a sa "mi imamo" počinjali su u nižim razredima osnovne škole naši odgovori na pitanje učiteljice šta nam daje krava, šta prasulence (doduše ono ne baš sasvim dragovoljno, ali o tome se malo raspredalo i nije se ulazilo u detalje), a šta hrast, te kakva sve unaokolo silna domaća rudna bogatstva postoje. A mi smo kod kuće roditelje "gušili" pitanjima koja nismo smeli učiteljici da uputimo, da pred njom ne ispadnemo glupi (kod roditelja je bilo svejedno, jer se to kod njih već godinama unazad podrazumevalo): "Kako je nastao sneg", "Kako nastaju munje", "...oblaci", "...vetar"...
Dakle, mi imamo... 25 priča na svega 60 stranica (u knjizi ukupno imamo samo 78 stranica!), ergo mi imamo frtalj stotine kratkih fantastičnih skaski, čiji su neki naslovi upravo oni prethodno navedeni i odakle smo lepo naučili kako su nastali nebo, Mlečni put, inje i vazda drugog sa ovog zemljinoga šara i unaokolo.
I sve bi to bila bajkolika "lagašna i nežna pripovedanja jedne osobene i tanane mašte, u isto vreme neobavezne priče", kako u pogovoru piše ugledni književnik Laza Lazić, da na umu, već rekoh, nemamo tri fakta zbog kojih nam se trenutno uključuju svi radari.
Prvo, sve vrvi od svakovrsnih vila (vodenih, bdenjskih, nespavalica, budnica, pa i rečenih vila oblakinja, te poimenično nailazimo na Murtenicu, Vetrušku, Ljubišnju...) i bogova (Peruna, Beloboga, Jutroboga, Vetroboga, uključujući i Vrhovnog Boga, čije su nadležnosti ovde kanda ipak malo ograničene). Raznijeh tu panteona ima...
Drugo, umire se i ubija naveliko, skoro koliko i u biblijskom Starom zavetu. Štaviše, ako gledamo sa ovog aspekta, kvantitativno poredeći srazmerne obime ove dve knjige - taman isto se naprasno gine u obe!
Treće, samozatajna Tamara Lujak, koja se retko pojavljuje u javnosti, autorka je prethodnog misterioznog kapitalnog, po njoj, "Rečnika straha" (opširniji prikaz se može videti na ovom blogu, a sažetiji u dnevnom listu "Blic" br. 6388), po drugima leksikona, po trećima pojmovnika, po četvrtima jezovnika, a po nekima, zašto da ne - čak i enciklopedije sa oko 800 opširnih odrednica na oko pola hiljade stranica o vaskolikom hororu i fantastici!

Ovde debeljuškasta kapljica kiše razgovara sa majkom kapljicom koja je treperila na suncu - onde zečići trčkaraju po livadi i pasu sočnu travu, amo ptica veselo cvrkuće - tamo zvonki smeh vila, bistri potočić žubori, žiznjeradosna igra sunčevih zraka i duge, vetrići spavaju na belom oblačku...
Mani me, Mito, neopterećenosti!
Noćas ne mogu da spavam od nahvatanog straha!
Kao da sam čitao bajku o Crvenkapici!
Vala, stojim vam dobar, uopšte nije isključeno da je i spisateljica vila!
A ni sa mnom se baš ne zna kako stoje stvari, da se ne lažemo!
Šalu na stranu, ovo su odista sjajne pričice, i za decu i za odrasle.
E sad, ima između korica i manje poznatih ili nepoznatih reči i izraza (na primer, leće na str. 60, klupa od crnog gagata na str. 53...), ali generalna sugestija je da se PRE početka knjige napravi neki narativni sistem, zasnovan na priloženom popisu imena ili aktera iz priča, na primer kao na početku teksta nekog pozorišnog komada. Pošto nema pred sobom prizor, nego tekst, čitalac, pogotovo mlađi, sudeći po imenu sa početka priče (na primer: Altostrat, Altokumul, Perunuša...) ne zna uvek koga ima pred sobom, kakve su mu osobine, a ni u kakvom je odnosu sa drugima.
Eto, da malo i trujem na kraju, a ne samo da sladim, kadim i plašim čestite čitaoce...

Slobodan Ivkov


Нема коментара:

Постави коментар