Tamara
Lujak: "Rečnik straha", Društvo za afirmaciju kulture "Presing",
Beograd/Mladenovac, 2014.
Nema mnogo ovakvih knjiga!
Ne ulazeći sada u vrednosne ocene i, uopšte,
strože baratanje aksiologijom, ova je po koncepciji nešto između preciznog,
strogog „Rečnika mitologije“ i raspevanog
„Hazarskog rečnika“ Milorada Pavića.
U susretu s naslovom pred nama, svaki tumač
mora da se pokoleba između „čistog“
hermeneutičkog pristupa i „primenjene“
hermeneutike, odnosno egzegeze. Naime, evo o čemu se radi: autorka je, i pored
toga što se, i kao spisateljica i kao poslenica na srpskoj sceni, književnošću
bavi u njenom najširem smislu, godinama se pomno posvećujući fantastici (jedna
je od viđenijih aktera na okupljalištima fanova, „drži“ nekoliko
sajtova i blogova, portparolka je Udruženja stripskih umetnika
Srbije/USUS-a...), a ponajviše hororom u svojim različitim emanacijama -
pravila beleške.
Te beleške, koje je pisala i odlagala,
umnožavale su se, što po obimu, što po broju. Spontano se oformila smislena celina,
i to tolikog obima, da se autorka, pošto ju je izbrusila, u svom predgovoru
izvinjava, na primer, što su tu SAMO strašna mitološka bića, a ne i mitološke „biljke koje
mogu da naude ljudima i čak ih i usmrte“, kao i što
nije obuhvatila i SVE filmove, te još ponešto. Odrednice ovog, rekao bih, pre
pojmovnika nego rečnika nisu iste dužine. Poneke su odista priče za sebe, po
svemu čiste literarne fikcionalne tvorevine, druge su međusobno povezane, a
poneke su samo metodološki i asketski „suvo“ svedena tumačenja.
Tu su, u „Rečniku
straha“, smeštena i neka tajna udruženja koja
nesumnjivo na ovaj ili onaj način među nepripadnicima seju strah i podozrenje
(na primer, masoni), ali i istaknute ličnosti, kao što su, na primer, Rudolf
Štajner ili Emanuel Svedenborg.
Biće zanimljivo da se uporedi ovo i naredna
dopunjena, te stoga izmenjena izdanja. Hoće li tu biti spontanih revizija i revidiranja, argumentovanih izmena i ničim
izazvanih izostavljanja - videćemo. Pažljivo pratimo celu stvar!
Dalje, nije Lujakova samo obuhvatala drevna
čudovišta, kao što je to čuma iz Bogoševca u Sredačkoj župi! Između korica se
ugnjezdila i čupakabra, „otkrivena“ u Portoriku
nedavnih devedesetih!
Kako god bilo, tek fanovi, a i ne samo oni,
bez ove sjajne knjige od sada neće moći!
Posle Predgovora
i Spiska skraćenica tu je popisani Sadržaj. On nema ni klasično
mesto, a ni formu - zauzima skoro 30 stranica i započinje na str. 465, od njih
494. U njemu nisu naznačene tačne stranice za svaku odrednicu, već su samo
navedeni brojevi stranica na kojima započinje svako od 30 slova pod kojima su
one grupisane kao reči. Autorka nije sama izbrojala odrednice, pa je potpisnik
ovih redova to učinio za ovu priliku, uz, stoga, i mogućnost da broj od 772
nije tačan, ali je bar približan.
Rekao bih da je jedna od retkih mana ovog
izdanja njegov mali format. Njegova uslovljenost je delimično jasna, ako se ima
u vidu stanje izdavaštva i ekonomije kod nas. No, ono svakako zaslužuje, kad -
tad, veći format, luksuzniju opremu, razradu i minuciozniju sistematizaciju.
Ali, i ovako je za srpske
prilike kapitalno, još neviđeno izdanje!
Fasciniran sam zahvatom!
Slobodan Ivkov
Нема коментара:
Постави коментар