Gregori Benford: „Vremenski pejzaž“

Gregori Benford: „Vremenski pejzaž“, „Amber“, Beograd, 1987- Space 1999.

       

 VREMENSKI PEJZAŽ

Kadgod nam iz Evrope stigne neki njihov političar, bilo da se zove Šokenbauer, Guzendorf ili na neki treći način, mi se štrecnemo da će on da nas, ne daj Bože, pita za brigu o okolišu. Šta im to uopšte treba i šta ih se samo tiče?! Majku mu, nešto gledam, čak nam je i pravosuđe pod br. 23 u Pregovaračkim poglavljima o pristupanju EU manja crna rupa od poglavlja 27! U pogledu te nesrećne Životne sredine bez konkurencije smo najgori, i ona nam uopšte neće olakšati pregovaračku poziciju!

Stoga, nikako nije slučajno što se svako malo kada se, kao i ovih dana, pokrene ta tema, iz nekog podruma ili skladišta volšebno u svim srpskim knjižarama istovremeno, tek da nas podseti kako nam TO neće biti oprošteno, pojavi nekakva zaostala zaliha poslednjeg izdanja ovog romana iz 1999. godine, inače prvi put od strane ovog malog izdavača (ranije pod drugim imenom) na srpski prevedenog 1987.

Evo nam, kako vidim obilazeći knjižare, odnedavno i novog kontingenta! Gde ste sada teoretičari zavera...?!

Sjajno delo američkog pisca i astrofizičara Gregorija Benforda (Gregory Benford, 1941.) "Vremenski pejzaž" ("Timescape") premijeru u SAD je imalo 1980. i odmah je nagrađeno sa tri od četiri najvažnije svetske nagrade: dve američke, "Maglina" ("Nebula", 1980.) i "Kembel" ("Campbell Award", 1981.), te trećom, "Britanskom NF nagradom" ("British SF Award", 1980.)!

Elem, u neposrednoj budućnosti došlo je do globalne ekološke katastrofe, društvenog haosa, pogibelji i gladi - sve je satrto i zagađeno, svet umire, a naši potomci pokušavaju "s one strane" da nam u prošlost pošalju poruke i uputstva, ne bi li to sprečili. Nešto kao "Kontakt" Karla Segana, samo nam poruke koje valja dešifrovati ne šalju vanzemaljci izdaleka, već, je li, zemljaci iz drugog vremena! Rečju, komunikacija između epoha uopšte nije jednostavna!

Pored nekih ostvarenja Dž. G. Balarda (James Graham Ballard, 1930-2009.) i Harija Harisona (Harry Harrison, 1925-2012.), na primer njegovog romana "Mesta! Mesta!" ("Make Room! Make Room!" iz 1966. godine), koji je u SAD 1973. filmovan kao "Zeleni sojlent" ("Soylent Green"), kod nas distributerski preveden kao "Zeleno Sunce" (po principu: ma, šta naš gledalac ima da misli šta je to nekakav "sojlentu", majke mu ga spalim, šta da se muči da pamti taj komplikovan naziv i zamara svoje moždane vijuge..), "Vremenski pejzaž" je nesporno jedan od najboljih svetskih "ekoloških" SF-romana!

Jedan od vrhova ovog podžanra!

Istovremeno je reč i o originalnom romanu iz podžanra vremenskih putovanja (ovde je preciznije: kontakata ili komunikacija), koji je, naravno, utemeljio Herbert Džordž Vels (Herbert George Wells, 1866-1946.) sa svojim svevremenim, do sada dva puta,  filmovanim "Vremeplovom" (izvorno "Vremenska mašina: jedan izum" - "The Time Machine: An Invention", 1895.), a posle su ga sledili mnogi u SF-književnosti (na primer Pol Anderson u "Hodnicima vremena"), stripu, na filmu ("Terminator", "Milenijum", "12 majmuna"...), u video-igrama...

Postoji u ovom ostvarenju jedna zanimljiva podudarnost sa najvećom misterijom 20. veka, sa dilemom za koju zna svaki, ma i površni poznavalac NLO-mitologije. To je teza, odnosno jedna od hipoteza o poreklu posetilaca, koja je možda i poslužila kao inspiracija ovom piscu. Benford nju, kao ugledni doktor nauka i astrofizičar, verovatno pred kolegama ni za živu glavu ne bi priznao kao ideju vodilju.

Naime, osim pretpostavke o dolasku vanzemaljaca sa neke druge planete, i o etabliranom položaju Zemlje na već milenijumima postojećim komunikacionim međuzvezdanim rutama koje koriste različite rase, pretpostavke koja je osnažena posle otmice Barnija i Beti Hil, kao i o hipotezi o planeti posetilaca koja je u nekoj drugoj dimenziji, posle incidenta za Božić 1980. godine, baš u sezoni kada je prvi put objavljen njegov "Vremenski pejzaž", u vojnoj bazi sa nuklearnim oružjem Bentvoter, preciznije u šumi Rendelšam u Engleskoj, opet je u prvi plan izbila mogućnost da su neki NLO-i stigli iz budućnosti. Ne ulazeći u to da li je njihov put odande amo bio karta u jednom pravcu, pa već vekovima imaju baze negde po najvećim zabitima Zemlje, ili svako mao dolaze odande, hipnotisani vojnici su svedočili da su posetioci naši potomci koji iz u budućnosti, iz ekološki uništene sredine dolaze ovamo, da pokušavaju da utiču na svest naših savremenika i njihovih predaka, ali da im nije dozvoljeno da se neposredno mešaju u naša posla.  

Iz romana je, kao i u slučaju čuvenih "Zakona robotike" Isaka Asimova, proistekao i "Benfordov zakon polemike" ("Benford's law of controversy"), koji bi se jednostavno mogao prevesti i ovako: "Strast je obrnuto proporcionalna količini raspoloživih informacija" ("Passion is inversely proportional to the amount of real information available"). Više je nego očigledno da srpski političari pojma nemaju o ovom romanu (pazite, sada uopšte ne insistiram na tome da su ga pročitali, jer...)!

Jedini problem koji autor nije mogao da reši je vremensko pozicioniranje i datiranje događaja. I ovde se pokazalo da je krajnje nezahvalno, uostalom kao i u izvrsnom romanu "Ja sam legenda" Ričarda Metisona ili "Srebrnim skakavcima"/"Marsovskim hronikama" Reja Bredberija (a o drugim, uglavnom lošijim delima da i ne govorimo!), pokušavati precizno smeštati događaje u budućnosti i za njih određivati godine. To je unapred na neuspeh osuđena rabota!

Ovde je, u romanu koji je pisan oko 1979. godine, nepotrebno sve smešteno u dva relativno bliska intervala. Hajde-de što je autor išao unazad, pa se vezao za 1963 - 1974. godinu, ali onda je epilog komunikacije smestio u 1998. Danas ovakav postupak na neiskusnog čitaoca može da ostavi utisak prevaziđenog ostvarenja - a ono to apsolutno nije!

Što se tehničke opreme knjiga tiče, nažalost, uštede radi, naši izdavači sve ređe naručuju namenske ilustracije, ali koliko je primerena ova vanserijska, kreirana od Boba Živkovića, najbolje svedoči to što decenijama nije menjana. A i on je za nju svojevremeno dobio našu godišnju fandomsku SF-nagradu!

Ovde moram malo da zastanem, jer retko kada se ilustracija na koricama SF ili F knjige, a posebno srpskog autora, tako promišljeno realizuje, očigledno sa nekakvim konceptom koji je umetnik nedvosmisleno imao na umu, naravno vezanim za sadržaj onoga što ilustruje. Živković je za ovu dvodelnu 1988. opravdano primio godišnju nagradu beogradskog društva prijatelja naučne fantastike "Lazar Komarčić".

O papiru koja je namenjen unutrašnjim tabacima bolje da i ne govorim! Naši izdavači kao da su zaboravili da pored žute postoji i bela hartija... Oprobani izgovor je, naravno, da nije, ne daj Bože, u pitanju njihovo ciketanjenje, već da je to nekakav reciklirani papir koji tobože čuva okoliš, ali ne želim da verujem da bi nam veće poštovanje ekologije donosilo takve, upravo proporcionalne čitalačke pogibelji, jer lepo veli Benford u svom zakonu...

Slobodan Ivkov