уторак, 08. децембар 2015.

Slobodan Ivkov: "Alternativne istorije 1950-1980" Aleksandra B. Nedeljkovića


Aleksandar B. Nedeljković:  "Alternativne istorije 1950-1980", "Lira", Kragujevac, 2013.

Slobodan Ivkov


SAŽET PRIKAZ


S obzirom na okruženje u kojem živimo, na sve kraće vreme koje na raspolaganju imamo za čitanje, pa stoga i na vrstu publike u kakvu se postepeno pretvaramo, ponekad ću prethodno, uz moje opširnije prikaze, a za one koji nemaju strpljenja da pročitaju opširnije verzije osvrta, priložiti i nekakav dajdžestirani sažetak. On će se zasnivati na tek unekoliko izmenjenim, prethodno objavljenim tekstovima iz mojih kolumni u beogradskom dnevnom listu "Blic". Iako se u načelu trudim da, bez obzira na dužinu nekog mog prikaza ili eseja, pišem tako da u njega "uvučem" čitaoca i da ga vežem za tok, verujem da, niti postižem uvek željenu zanimljivost, niti je svaki čitalac podjednako prijemčiv na takav pristup. Stoga... Evo, već sam odužio i sa ovim obrazloženjem...

BROJ STRANA: 424
ISBN: 978-86-84293-61-1
POVEZ: mek
CENA: 756 dinara


PROŠIREN PRIKAZ



Stigla nam je još jedna doktorska disertacija posvećena naučnoj fantastici!
Do sada je u integralnom, izvornom obliku bila dostupna samo u arhivi beogradskog Filološkog fakulteta, odnosno u biblioteci Katedre za anglistiku, a odnedavno je i svakom pristupačna u formi štampane knjige "Alternativne istorije (1950 - 1980)". Pre nego što se pojavila ovako ukoričena, disertacija vanrednog profesora dr Aleksandra B. (od oca Božidara) Nedeljkovića, u daljem tekstu i kao skraćeno ABN  (Beograd, 1950) je u malo drugačijem obliku i obimu pre dve decenije (novembar-decembar 1995) publikovana u šest uzastopnih brojeva (237-242) fanzina "Emitor", malotiražnog internog glasila beogradskog društva ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić".
Već tada se u članstvu Društva čuo disonantni rumor u pogledu eventualnog teorijskog kvaliteta studije koja je sada pred nama u obliku elegantne, po tehničkoj opremi ozbiljne knjige, a potpisniku ovih redova se nedavno javila jedna članica koja je otvoreno pitala kako je moguće da neko stekne titulu doktora nauka sa radom na ovakvom nivou. Neću postaviti bilo kakvu uopštenu ocenu, kao što neću ni dovesti u pitanje integritet nesumnjivo kompetentne komisije, odnosno u ovoj knjizi citiranih recenzenata, takođe doktora nauka, od kojih je jedan profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, a drugi vanredni profesor u Novom Sadu, ali ću ukazati na neke aspekte ove disertaciji, pozvati zainteresovane da je pročitaju, pa im prepustiti da sami donesu svoje sudove. Sve je moguće... 
Iz ugla fenomenologije, ne zna se da li je zanimljivije to što ju je napisao i odbranio ovaj prvi šef katedre za anglistiku na kragujevačkom Filološko-umetničkom fakultetu, na kojem je i danas predavač engleske književnosti, ili to što je autor jedan od nekoliko najaktivnijih poslenika na NF-sceni (može i: SF, od science fiction), baš naglašeno opredeljen za strogo razgraničavanje žanrova naučne fantastike (NF) i fantastike, po nekima, među kojima je i sam ABN,  fantazije, od engl. fantasy (kako god bilo, tek, u daljem tekstu i: F). Osim toga, ABN iz različitih uglova propituje i sebe i nas jesu li to uopšte (pod)žanrovi, ili su delovi jednog, celovitog korpusa fantastične (po njemu: fantazijske) književnosti, spretno nas, kako mi se čini, navodeći na prvu opciju.
Jedino sa čime se potpisnik ovih redova bezrezervno slaže sa kolegom po interesovanjima ABN-om je da bi kako-tako, po bilo koju cenu, uz mnoge dileme i sumnje, ali odlučno, bolno i uporno presecajući, strpljivo jedan po jedan Gordijeve čvorove, gdegod na njih naiđemo, a nema ih malo, dakle da bi nužno i što pre valjalo razdvojiti NF od F, pa i po cenu neminovno neprijatnih iskušenja etiketiranja ili nipodaštavanja, ponekad i ciničnog podsmevanja (sa visine) stručne kritike koja robuje predrasudama, uz mogućnost da kolege „kompromituju“ pisca ili NF-poslenika, nedobijanja NIN-ove nagrade za književnost, osujećenog prijema na osnovu NF-opusa u SANU i sličnih diskriminacija.
Razloga za ovu diferencijaciju ima mnogo, daleko bi me na sporedne koloseke odvelo moje argumentovanje, ali opšte je poznato da, što je uzorak, odnosno posmatrana celina manja, to je lakša za posmatranje i izučavanje. Pri tome, da se razumemo, niko ne isključuje istovremeno dovođenje NF u relacije sa drugim, po broju jedinica skromnijim ili zamašnijim (pod)žanrovima. Osim toga, ti drugi (pod)žanrovi (horor, mač i magija, zombi i sl.) ionako imaju ogromnih, još većih problema sa svojim diferenciranjem i (samo)definisanjem, toliko da ih valja prepustiti njihovim nevoljama, a zaokružiti ovo što je po određenju mnogo jednostavnije i relativno „čistije“. Tek kada se znaju konačne, ili bar približne, granice nečega, ne samo oblasti izučavanja i određenja konkretnih jedinica tog sistema  koje se posmatraju, kojima se bavimo i koje su u dinamičnim interakcijama (i u međusobnim i sa okolinom van granica date oblasti), kao što isto važi i za granice teritorije neke države - tek onda one mogu na miru da se organizuju, izučavaju i da se donose bar relativno čvrsti zaključci.
No, oko nekih drugih njegovih stavova, metoda, ocena i zaključaka se možda i nećemo složiti, o čemu će u ovom tekstu takođe biti reči malo kasnije.
Pre svega, mora se naglasiti da je ovo izdanje, nastalo u produkciji uglednog izdavača probrane literature, kragujevačke „Lire“, nastalo pod iskusnom rukom potpisanog urednika Nenada Kebare, koji se, bez obzira da li deluje u Kragujevcu ili u Beogradu, kao osoba individualno oslobođena našeg poslovičnog palanačkog ziheraštva, hrabro bavi temama od kojih mnoge njegove kolege, pogotovo one koje žive i rade u manjim mestima, manje-više diskretno zaziru. Tim pre, on sa „Lirom“ postiže sjajne domete, a jedan od njih je nesumnjivo i ova, za specijalizovane stručnjake filologe, kao i za ljubitelje NF-a, od sada nezaobilazna literatura. Zbog raznih razloga!
Nego, kada pogledam u svoju evidenciju o ABN-u, nalazim da ispada kako je on, a bilo bi mi zadovoljstvo da sam ja prvi koji to apostrofira, ovom knjigom iz 2013. godine, možda i nesvesno, obeležio jedan svoj, ne tako mali jubilej! Naime, 1983. godine, pre tačno tri decenije, objavio je svoje PRVO ukoričeno stručno delo – „Naših 110 SF godina“.
Ono jeste bilo tehnički primitivno realizovano, prostodušno ilustrovano i prelomljeno, prepuno faktografskih grešaka, početničkih naivnosti, nedopustivih subjektivnosti, tipoloških neusaglašenosti i metodoloških nedoslednosti, ali je „Naših 110 SF godina“ istovremeno imalo i mnoge prednosti u odnosu na prethodne pokušaje.

PRVO, knjiga, koja inače liči na onovremenu fotokopiranu ili „geštetnerom“ umnoženu fakultetsku skriptu velikog obrezanog A4 formata (104 stranice), predstavljala je prvi IZDVOJEN, odista ambiciozan i temeljan pokušaj popisa jugoslovenske NF-bibliografije na srpskohrvatskom jezičkom području. Tri bibliografije iz almanaha „Andromeda“ br. 1, 2 i 3 (izdavač: BIGZ, Beograd, 1976-78) koje su priložene uz ostale sadržaje iz tih almanaha (romane, priče, eseje, pesme, likovne priloge...) su i skromnije po broju jedinica, a i često sadrže manje podataka o svakoj. A i tamo ima grešaka. No, koliko je ABN-ova akribičnost veća, toliko je u tom delu ponekad i, blago rečeno, suvišna, uz neke sumnjive, nepotvrđene ili pogrešne podatke i previše pristrasne, ostrašćene, i sa viškom tako intonirane pasije iznesene subjektivne, čak rudimentarno prosvetiteljske stavove kojima potcenjuje svoje čitaoce, indirektno im saopštavajući šta misli o njima. Takvom pristupu ABN, uostalom i 30 godina kasnije u novoj knjizi, kako ćemo videti kasnije - ne može da odoli. Na primer, na str. 50 „Naših 110 SF godina“, kao da to i sami ne znamo, urednim prosvetno-pedagoškim metodom objašnjava nam 1983. šta je odista važno - i zašto: „Naravno da je korisno i potrebno uvek navesti ime SF prevodioca. Tada je on stimulisan da prevodi dobro i savesno, a ne po zloglasnim principima one-gluposti-striktno-za-lovu, obaraj-kako-stigneš-pijaca-je-poskupela i nema-imena-na-metku", ili kod nesrećnog Kobo Abea, koji mu je prvi na bibliografskoj listi. Posle osnovnih podataka o Abeovom NF-romanu „Četvrto međuledeno doba“, ABN, umesto da, ako već dalje elaboriše, kaže i nešto o delu, bez odvajanja pasusa iznosi svoje sledeće stavove, najverovatnije, đavo će ga znati, iz pozadine indirektno pridikujući nešto o tome kako se i zašto spiskovi ređaju abecednim ili azbučnim redom: „Ovo je jedini Japanac u ovom indeksu, a na prvom će mestu verovatno zauvek biti, zbog tih slova A i B u prezimenu. Mogao bi ga prestići samo neko sa imenom ili pseudonimom Aaron ili Aba“.
Nisam baš siguran da li je ABN sasvim načisto u vezi s tim šta je od te dve reči Japancu ime, a šta prezime, ali razjašnjavanje bi mu, da je ishod suprotan nego što ABN tvrdi, i oborilo iznetu tezu o nemilosrdnoj, vaskolikoj zakovanosti na prvo mesto spiska literature (iako po vajkanju ABN-a zloslutimo da Abe - ili Kobe - po ABN-u kanda to baš i ne zaslužuje svojim opusom), pa i nije važno.
Inače, primećujem da je ABN u velikoj meri opsednut Turcima, ako već ne i, posle vek i po ili dva - baš ostrvljen na njih. On u njegovoj drugoj knjizi „Svet naučne fantastike“, takođe samizdatu iz 1983. godine koji ima 196 strana (numerisane su mu stranice do 192, ali je ABN zaboravio da na početku uračuna i uvodne strane, pa u knjizi numeraciju diletantski počinje sa str. 1, onom na kojoj počinje osnovni tekst), sa, ako izuzmemo duplo manji format, tehničkim i ostalim karakteristikama identičnim sa „Naših 110 SF godina“, na str. 16-17 objavljuje pravi mali esej o jednom od naših mrskih okupatora.
Ni u narednim njegovim samizdatima Turaka nije nedostajalo, samo, kako su naša ekonomska kriza i društveni sunovrat (koji, evo - da počnem pod uticajem pročitane knjige ABN-a da pišem i ja - kako već tri i po decenije vidimo, traju i danas, uz tendenciju pogoršanja!) odmicali i uzimali maha, tako su i njegova samostalna izdavačka pregnuća po obimu bivala sve tanja. Sigurno ne zato što je, ne daj Bože, istorija srpske naučno-fantastične književnosti eventualno kratka ili beznačajna, ali ova istoimena studija iz 1985. godine, zbog sitnijeg kucanja pisaćom mašinom, odnosno, naravno štednje radi, umanjenja fotokopija stranica, uz potpuno izbacivanje ilustracija, ima samo 46 stranica (naravno da ima 48 strana, ali se ABN opet negde zabrojao!). E, tu na poslednjoj (nego kako!), izlaznoj, recimo, „46.“ strani ima jedna fotokopija prve na srpski 1873. prevedene Vernove knjige, uz napomenu ABN-a: „Samo šest godina posle oslobođenja od robovanja pod gnusnim, zverskim, krvavim turskim jarmom...“. Turaka kao noćne more, koliko se sećam, ima tu i tamo u četvrtom naučnom ostvarenju ABN-a, opet samizdatu „Istorija hrvatske naučno-fantastične književnosti“ iz 1989. godine, samo su razbacani po svih 26 (naravno da ih stvarno ima 28!) stranica ovog važnog izdanja. U Hrvatskoj su i danas „osupnuti“ ovom publikacijom i još uvek ne mogu da sasvim dođu sebi!
Iskreno verujem da je OBIM (sveske, da se ne lažemo!), nesumnjivo obrnuto srazmeran svom ZNAČAJU (prst u oko svakoj novijoj istoriji hrvatske NF, ali od tada i apsolutno nezaobilazan u bibliografiji i istoriografiji svake potonje, i to kao hronološki prva takve vrste), prouzrokovan produkcionim limitima teoretičara, a ne eventualnom stavu da je tamošnja NF manjeg značaja ili kraće istorije, jer ABN odlično zna kako oko toga stvarno stoje stvari.
Iako se u „Istoriji hrvatske naučno-fantastične književnosti“ pre radi o nekakvom leksikonu pisaca koji su se u Hrvatskoj bavili NF-om, i to bez nekakve, bilo kakve, linearne hronologije, bibliografije ili daj Bože sintetičke istorije (sic!), dakle i pored toga što je tekst kucan latiničnom pisaćom mašinom, a hrvatska prezimena poređana azbučnim (ćiriličnim) redosledom, pokazaće se, ako imam dobru evidenciju, da je ova izdavačka jedinica ABN-a iz 1989, poslednje njegovo objavljeno samostalno autorsko stručno ostvarenje - i to za narednih bezmalo četvrt veka. Osim toga, potonja „Alternativne istorije 1950-1980“ (u daljem tekstu i: „A. I.“) iz 2013. je prva knjiga koju mu je objavilo neko izdavačko preduzeće, a ne on sam!

DRUGO proističe iz prvog. Knjiga „A. I.“ je za onog, bespogovornom strogošću metoda neopterećenog, a ponajpre benevolentnog čitaoca - zabavna. I vesela je, i neopterećujuća! Ponekad i urnebesna. I u „Alternativnim istorijama“ imamo nebrojeno mnogo fusnota u kojima ABN, uopšte se ne zezajući, crno na belo pojašnjava svoje stavove i neke pojmove, od porekla Turaka janičara, preko razloga za presedanje iz hrvatskog u srpski voz, pa do tvitova koji uništavaju blistave sportske karijere, ali i sopstvene metode urednog iznošenja korektnih i društveno prihvatljivih stavova. Na primer, ABN na str. 57-58 „A. I.“ koristi jednu stilsku figuru, a potom je, da slučajno ne ostanemo u neznanju ili budemo u zabludi, označava/objašnjava novom fusnotom: „Od tradicionalne dihotomije sadržina-forma ovde se ne može daleko pobeći, iako je samo po sebi jasno da književna sadržina nije 'voćni sok koji se može presipati u različite čaše' 34) tj. nije nešto potpuno nezavisno od forme“. No, on potom dole u fusnoti ne navodi eventualni izvor ovog citata, koji kao da je sentenca upravo pristigla iz radionice Montijevog pitona (ili obrnuto!), već se ispostavlja da je prof. dr ABN gore citirao sam sebe.
Objašnjenje sitnim slovima u dnu stranice naglašeno je „distancirano“ od samog sebe, u prvom je licu množine, „kolektivno“ je saopšteno, pedagoški trezvenjački osenčeno i - potpuno neočekivano. U fusnoti dole, za razliku od nesrećnog Napoleona koji se i sebi obraćao u trećem licu jednine, ABN nam u prvom licu množine razlučuje: 34) „Odustali smo od alkoholne tradicije, koja postoji, da kažemo da 'sadržina nije vino koje se može presipati u različite čaše' jer nismo prihvatili to zaduženje da kroz književne studije promotiramo alkoholizam.“
I odista - a ovo potpuno iskreno velim i svedočim, što će lako prepoznati oni koji me bolje poznaju - odista žalosna majka onim razuzdanim teoretičarima NF-a koji su bili zavedeni na pogrešan put! Sada nam je lakše, pa tako, pošto smo okrepljeni, napijeni sa bistrog H2O-izvora poznanja, uz nesebičnu pomoć ABN-a ovako moralno osnaženi, duhovno pročišćeni, valjano podučeni i etički poduprti, konačno možemo, rasterećeni bremena iskušenja, klopki i nasrtaja na našu krepost - i vazda mogućih posrtaja uzvišenih ideala čestitosti - sada odista možemo lakše da pređemo na narednih oko 400 stranica teksta.
Doduše, ovakvih uspona i sunovrata ima još, ali oni, bar po meni, i daju neohodnu, prepoznatljivu stilsku svežinu ovom dragocenom poduhvatu - originalnom ostvarenju i nesporno zanimljivom izdanju. Sada, sasvim neopterećeni, pošto smo definitivno raskrstili sa našim nepotrebnim kompleksima niže vrednosti, zazorima od eventualnih podtekstova i eventualnih suptilnih, višeznačnih filozofskih implikacija koje nas u tuđim doktorskim studijama vrebaju na svakom koraku, za koje sada, hvala dragom Bogu, znamo da ih ovde nema, lepršavo lako idemo dalje kroz ovo zanimljivo, inspirativno i svake hvale vredno štivo, te lakše podnosimo svakojaka iskušenja i iznenađenja na koja nailazimo tokom čitanja ove, ipak nesumnjivo ozbiljne studije o ozbiljnoj temi.

TREĆE, „Naših 110 SF godina“ je i danas, ma koliko kolege po interesovanjima to prećutkivale, ili mu se podsmevale, takođe apsolutno nezaobilazan izvor podataka. Sasvim je druga stvar njegova eventualna (svakako ne - potpuna!) verodostojnost ili faktografska nekompletnost, koju ionako uvek valja nekoliko puta iz više izvora proveriti, no često stvari ne stoje mnogo bolje ni sa potonjim našim sličnim enciklopedijsko-bibliografskim pokušajima. Ima ih par i na internetu.


Dakle, doktoranda isključivo interesuje „čista“ NF. Tim pre je neobično što se dohvatio motiva alternativne istorije, jer je u njemu, pored horora, možda najteže povući među žanrovske diferencijacije u odnosu na širi korpus fantastike, ili, kako on insistira - fantazije. Kako god bilo, tek dr ABN studiozno analizira sedam romana anglosaksonskih književnika (Vord Mur: „Počnite jubileum“, Filip Kindred Dik: „Čovek u Visokom dvorcu“, Filip Hoze Farmer: „Dveri vremena“, Džon Bojd: „Poslednji svemirski brod sa Zemlje“, Kit Roberts: „Pavane“, Norman Spinrad: „Gvozdeni san“ i  Hari Harison: „Transatlantski tunel, ura!“), nastalih u periodu od 1950. do 1980. godine, u intervalu koji smatra zrelim periodom konstituisanja estetski relevantne NF-literature. On, s jedne strane, predstavljajući sadržaj, svojim sočnim, kolokvijalnim i svakojakim drugim iznenađujućim neobaveznim komentarima (većinom smeštenim po fusnotama), od ranije znanim poznavaocima opusa ABN-a izaziva osmehe, zbog ovih ili onih razloga (upućeni će razumeti zašto, a novi čitaoci neka vide kako i sami zaključe koliko!), a, s druge strane, metodološki nesporno doslednom, čak školski postavljenom formom doktorske studije, daje i veoma ozbiljan formalni okvir celom radu. Rečju, i ozbiljna i vesela knjiga! Ima tu svega i svačega!
Još samo da podsetimo kako je ABN redovno, od septembra 2006. godine, aktivan na internet sajtu „Art-anima“, koji je samo do 2014. godine imao vec preko 180.000 poseta!  To se može videti na: http://www.art-anima.com/forumi/index.php?topic=35.1230
Dalje, ABN je inicijator, i juna 2000. godine osnivač Srpskog društva za naučnu fantastiku (SDNF), a ranije je više decenija bio i redovan član srodnog društva „Lazar Komarčić“, u kojem je bio i dugogodišnji sekretar.
S obzirom na tvrdnju koju će izneti u narednoj rečenici, potpisnik ovih redova, e da bi potvrdio svoju fandomsku kompetentnost i verodostojnost svedočenja, mora da iznese sledeće tvrdnje: jedan sam od desetorice osnivača „Lazara Komarčića“ i takođe tokom osamdesetih aktivan u Društvu, te sve do početka devedesetih redovan član (uz uredno plaćenu članarinu, o čemu se ABN marljivo starao, izdajući kao sekretar priznanice!).
Dakle, otvoreno i javno iznosim stav da imam utisak kako je sasvim moguće da je u jednom periodu sivila u jugoslovenskom društvu tog perioda, koji se danas neosnovano idealizuje, i u vreme nekakve sinhronizovane kolektivne rezignacije članstva Društva „Lazar Komarčić“, sredinom i početkom druge polovine osamdesetih, u periodu kada je društvo izbačeno iz Radničkog univerziteta „Braća Stamenković“, u kojem je do tada održavalo sastanke, koji su potom iznuđeno, samo zbog kontinuiteta leti održavani u sportskoj hali „Pionir“, Nedeljković tokom jeseni 1983. godine, sve tu do negde novembra 1984. i internog glasila „Emitor“ br. 19, kao sekretar i kao neretko jedini prisutan na tim sastancima (kako ga je zaticao potpisnik ovih redova, kada bi slučajno navratio iz svog obližnjeg studentskog doma „Karaburma“), dakle da je on u tom periodu, svojim upornim aktivizmom i donošenjem u svojoj svima znanoj kožnoj torbi zanimljivih NF-artefakata - održao opstanak Udruženja.
Nisam siguran, ali sasvim je moguće da je sada pred nama, ako izuzmemo „Enciklopediju naučne fantastike" njegovog kolege dr Zorana Živkovića (prvo onog dvotomnog izdanja od 870 stranica iz 1990. godine, a potom i, u drugom izdanju iz 2010. godine, jednotomnog sa 562 stranice), možda i najobimnija originalna srpska teorijska knjiga o NF.
Delo „A. I.“ ima 424 stranice, ali pošto se zbog nekog prećutanog razloga urednika i izdavača u toliko zamašnoj knjizi nije našla ma i najsažetija biografija Nedeljkovića - valja i na nju malo podsetiti.
ABN je rođen 23. oktobra 1950. u Beogradu. Kao i Zoran Živković, diplomirao je na beogradskom Filološkom fakultetu na temu naučne fantastike, samo nešto kasnije. Potom je, kao i pomenuti njegov kolega, nešto posle Živkovića i magistrirao 1976. godine, takođe sa radom iz ove oblasti („Književna obrada putovanja u svemir kao teme u američkoj naučnofantastičnoj književnosti 20. Veka“). Doktorirao je 12. oktobra 1994. godine, dakle skoro 12 godina posle istovrsne disertacije dr Zorana Živkovića, tako da je hronološki, kako bi se to reklo kolokvijalnim jezikom -  ABN i drugi srpski NF-magistar i drugi NF-doktor nauka, sa radom „Britanski i američki naučnofantastični roman 1950-1980 sa tematikom alternativne istorije (aksiološki pristup)“. Kratka biografija ABN-a postoji i na sajtu „Art Anima“, na: http://www.art-anima.com/v/289-aleksandar-b-nedeljkovic.
O svih šest NF-doktora u Srbiji (bar je tako bilo do aprila 2014. godine), i o svim temama njihovih disertacija, postoji na pomenutom sajtu „Art-anima“ vest SDNF od 4. decembra 2012. godine na 33. stranici, pod „Sajtovi i blogovi“, a na preciznoj lokaciji (ako nešto u međuvremenu nije izmenjeno):
http://www.art-anima.com/forumi/index.php?topic=35.960
Ne samo da je ABN teorijski izučavao NF, već je i neposredno kreirao ovakve priče, najčešće pod pseudonimom Konstantin Tezeus, mada on to ne priznaje. Obaška poriče da je taj Tezeus objavio i neki roman, iako... Dobro.
ABN je sa engleskog prevodio toliko kraćih i dužih dela (više od 75 knjiga i 250 priča), da bi samo nabrajanje naslova zauzelo više prostora nego sam ovaj tekst. Istina je da su mnogi njegovi prevodi ne samo hvaljeni, već i više puta štampani u neizmenjenom obliku!
No, poenta ovog aspekta njegove bogate radne NF-biografije, koji hic et nunc apostrofiram, je u tome da se tu apsolutno nesporno radi o retko kompetentnom, i u materiju kojom se bavi verziranom stručnjaku - što čitaocu i posmatraču sa strane, što neposrednom poluvekovnom akteru na sceni - kako neposrednom kreatoru, tako i sasvim posvećenom izučavaocu. Sasvim je druga stvar njegov način iznošenja materije i ponekad pomalo simplifikovano posmatranje konkretnih literarnih i teorijskih dela. No, rekao bih, uprkos različitim ocenama, ovaj njegov pristup je vrlo originalan, za neke iritirajući, za neke inspirativan, ali nikada dosadan, što isto važi i za ovu studiju. Neka svako bar malo bude pošten, neka razmisli (ne mora nikome da se javno ispoveda!) i sebi potom iskreno prizna: koliko je pročitao doktorata od korica do korica (makar jedan, a?), a, potom, i koliko ljubitelja NF-a poznaje koji su od početka do kraja pročitali bar NEKI doktorat! Kolege ABN-a mogu da kolutaju očima (možda ponekad i s dobrim razlozima), s obzirom na ono što sam i u par pasusa ranije napisao, ali ovo je doktorat/knjiga koja je namenjena najširoj publici, koja je čitka i prilagođena čak prosečno obrazovanom čitaocu.
Pisci kojima se Nedeljković u „A. I.“ bavi, uglavnom u ime sasvim izvesne prošlosti poriču problematičnu sadašnjost. Njihovi izmaštani svetovi, ponekad i čitavi univerzumi, a o paralelnim dimenzijama da i ne govorim, većinom jesu čvrsto zasnovani na nesporno, a pre njihovog uspostavljanja, odigranim istorijskim događajima koji, uostalom, predstavljaju premise njihovog postojanja. Štaviše, neki istorijski fakti i ličnosti od kojih se polazi, ili koje kroz narativ provejavaju, baš i jesu conditio sine qua non sopstvene egzistencije tim alternacijama naše stvarnosti. Jer, da bi nešto postalo alternativna istorija, to mora da bude alternacija nečemu već postojećem.
No, poricanjem sadašnjosti na tačkama prekretnice, ili posle njih, kako ih imenuje i u isto naslovljenom poglavlju ABN obrađuje, pisci na, ponekad jednoj takvoj raskrsnici (na primer: bitka kod Trafalgara u kojoj navodno Nelsona 1805. pobeđuje francusko-španska flota, bitka kod Getisburga, atentati na Elizabetu Prvu i na predsednika SAD F. D. Ruzvelta, i sl.), a ponekad koristeći gotovo istovremeno više razmeđa (na primer: neuspelo ubistvo američkog predsednika Džona Kenedija, uz, na drugoj strani SAD, istovremeni krah kosmičkog programa „Džemini“ i odustajanje od „Apola“), ne poriču samo sadašnjost, već i budućnost.
Odlično izabran aspekt! Ima potencijal za zasebnu doktorsku disertaciju!
Negacijom nama važećeg i poznatog linearnog istorijskog toka događaja, kao oslonca i čvrstog uporišta koje svi (i mi, kao čitaoci i savremenici) imamo u njima kao datumima i faktima za njih istorijski vezanim, književnici, ponekad i nesvesni da su i sami izgubili oslonac i kontrolu nad tokom radnje, i nad, od sebe samih novostvorenim okolnostima, instinktivno (pre)naglašavaju napor i volju likova (koje su izgradili) da stvari vrate u te danas i nama važeće i nesporne istorijske konvencije.
Faze (re)akcije likova na novo stanje u kojem su se zatekli su gotovo po pravilu sledeće: neprepoznavanje nove situacije, odbijanje da se ona prihvati, iznenađenje, dezorijentisanost, lutanje, ekscesni primeri i susreti koji ih otrežnjuju, adaptacija i, na kraju, akcija. Ishodi i epilozi su različiti, toliko raznovrsni i mnogobrojni da ih je teško, premda ne i nemoguće sistematizovati.
ABN pokazuje da se u mnogim proznim alternativnim istorijama na izoštren način potvrđuje teza kako ipak nije najteže započeti roman, nego kako naći način za njegovo okončavanje. Mnogi pisci se pri „zatvaranju“ dekuražiraju (lično, tu mi je za to gubljenje elana i kontrole toka radnje pri kraju, ako sada ne pomenem neke francuske pisce, uz nesporno i dužno poštovanje - paradigmatičan Filip K. Dik), pa, ili se predaju i ostavljaju „otvorene krajeve“ ili urade ono što je poznati filmski reditelj sugerisao, mnogo puta se suočavajući sa ovim problemom: „Ako ne znaš kako da delo smisleno završiš, ti zapali kuću, ili ubij glavnog junaka - ili istovremeno učini oboje!“
Nedeljković više puta, isprovociran intrigantnim i inspirativnim sadržajima dela koje analizira, ukazuje na prisutne sile negacije (svega) sadašnjeg, na piščeve ispoljene napore različitog intenziteta, na slabija ili snažnija pregnuća koja svakako zavise i od konkretnog talenta pisca, a koja se, u krajnjoj instanci, završavaju negde na verbalnom poricanju vremena - naravno, uz različita obrazloženja i manje ili više maštovite i originalne „racionalizacije“.
On apostrofira da su neki tvorci alternativnih istorija, valjda držeći se koncepcije o jedinstvenosti kategorije vreme-prostor, istovremeno i demijurzi alternativnih svemira, bez pravila kojim naučnim školama se priklanjaju.
Naravno da i to zavisi od stepena informisanosti i obrazovanja, često i inteligencije pojedinih NF-književnika, pa tako kod jednih prepoznajemo statičan ajnštajnovski svemir čija geometrija je eliptička: svemir liči na balon ili na površinu sfere, dakle topološki je zatvoren. Kod drugih, savremenijih, naziremo koncepciju multiverzuma unutar kojeg se na ovaj ili onaj način prelazi iz jednog univerzuma u drugi, dok kod trećih uočavamo simplifikovanje (na primer, Kit Roberts: Pavane), pa postoje samo dva uporedna vremena, jedno koje je tehnološki zaostalije i drugo koje je u istom smislu superiornije čak i od ovog našeg, dakle egzistiraju samo dva sveta koja se tek tu i tamo dodirnu, naslute postojanje onog drugog, i nastave dalje bez povratka.
Uz dužno poštovanje prema izboru prof. Nedeljkovića, sačinjenom od navedenih sedam romana anglosaksonske književnosti iz pomenutog perioda (uz opreznu napomenu da bi jedva još toliko tematski srodnih ionako tamo i moglo da se nađe, a da im je istovremeno, po kvalitetu, bar približno), sve uz isti zaključak i moju ocenu kao rezultat sagledavanja dela i ove studije ABN-a, čini mi se da nijedan od njih (opet uz delikatan komentar da su po ispoljenoj spisateljskoj veštini Dikov i Robertsov relativno najbolji u izboru, dok neki nikada nisu prevedeni na srpski), nije odista dublje prodro u suštinu problema. Em su im literarni kvaliteti problematični, em se filozofije istorije gotovo i ne dotiču. Ne samo da je eksplicitno ne razmatraju, nego ne nalazimo ni bar blage odsjaje spekulativne, metafizičke ili analitičke (koja se još naziva i kritička) filozofije istorije.
Ne zaključujem da su ta dela bezrezervno „plitka“, ali da je stepen refleksivnosti, u odnosu na potencijale teme alternativne istorije i njene psiho-sociološke implikacije, naboj slojeva koji sadrže ili omogućavaju - gotovo neznatan. Intuicija i improvizacija ne mogu da zamene nedostajuću dubinu uvida pisca ili kompleksnost kompozicije literarnog dela, i međuodnose likova iz različitih (alternativnih) epoha. Lično, od prevedenih dela, u tom smislu preferiram Pavane, kao i, u nešto manjoj meri, Čoveka u visokom dvorcu, premda su oni, o paradoksa, i u najmanjoj meri (ako su to uopšte!) naučna fantastika.
Da naglasim, ovde se ne bavim aksiologijom (pod)žanra, niti eventualno nekakvim kognitivnim kapacitetima (pojedinih) romana, koje navodno od njih kao proznih dela bezrezervno očekujem, pa čak ni estetikom u njenom najužem smislu. S druge strane, kao što smo videli, već u originalnom naslovu svoje disertacije ABN aksiologiju navodi kao vodeći pristup, pa mu, pogotovo kod neprevedenih dela - valja verovati Ako ne posedujemo engleske izvornike, ili ih nismo čitali, onda i nemamo drugi izbor.
No, literarni kvaliteti podrazumevaju, kako ispoljenu piščevu dubinu uvida u temu koju prepoznajemo, problem koji postavlja i koji kroz svoj narativ promišlja, tako i intelektualne podsticaje koje u nama ono treba da izaziva. Većina ovakvih ostvarenja su, nažalost neretko na isključive zahteve urednika i izdavača, a zbog komercijalnog efekta koji je u anglo-američkoj književnosti prvenstveno merilo uspeha, ionako na nivou novuma, atrakcije (manje ili veće spektakularnosti), akcione dinamike i narativne ogoljenosti.
Našavši se u ovakvoj poziciji da na jednoj intelektualno uzvišenoj, filozofskoj temi radi na osnovu onoga što ima na raspolaganju, a ne onoga što bi bilo idealno, Nedeljković se vrlo dobro snalazi. Ne ulazeći u to da li se vodio onom: „Kada nemam ono što volim, onda volim ono što imam“ ili nekim drugim principom, on se odista s mnogo ljubavi i pasije udubio u zadatu temu. Opet, pošto nisam čitao romane koji do sada nisu prevedeni, a povodom kojih ABN raspravlja, moram da verujem da su vredni kao povodi, te da su odista paradigmatični za različite aspekte A. I.
Ima tu i retko korišćenih izraza, za koje, poznavajući konkretnog dr-a, vanrednog profesora, nikada niste načisto da li su već postojeće sintagme ili njegovi lični neologizmi (npr: „tačkogledišni lik“).
ABN je naklonjen prepričavanju narativa, bez da čitaoca povremeno podseti kojim ostvarenjem ili autorom se tom prilikom bavi, potom, metodološki je prilično komotan u eksplikaciji, sklon ignorisanju njenih strogih formi (ako već postoje pretenzije ka naučnom diskursu), te korišćenju kolokvijalnih izraza, kao i simpatičnom, nesumnjivo benevolentnom pojašnjavanju i poistovećivanju svojih ekstremnih, dramatičnih opservacija sa grupnim, pri čemu pokušava da stvori utisak kako se u tim prilikama radi maltene o opštim mestima. Na primer, fusnota sa str. 59: „Znamo pouzdano, da mnogi studenti danas imaju samo mutnu predstavu o tome kad je bio Prvi a kad Drugi svetski rat (...) Mnoge to i ne zanima.
Iskusnom i pažljivom čitaocu ovog dela jasno je da je urednik, već pomenuti Kebara, autoru ostavio opasno velik prostor slobode, gotovo neograničeni manevarski raspon za koji je, s obzirom na poznavanje ranijeg opusa ABN-a, takvom čitaocu odmah bilo izvesno kako će benevolentna redakcijska elibertacija do poslednjeg slova biti (samo)iskorišćna za nekonvencionalno, i akademskim stegama nesputano, raspevano ekspliciranje ABN-a. Ipak, ovakav apodiktični subjektivizam, kao i ovakvo zaneto iznošenje građe i stavova, samo doprinosi zanimljivosti, intrigantnosti, dinamici, provokativnosti, pa sasvim sigurno i kontroverznosti krajnjeg rezultata.
A, kao što takođe znamo, najgora je ravnodušnost koja ostane iza neke knjige!
Stoga, najiskrenije, toplo preporučujem čitanje „Alternativne istorije 1950-1980“. Nadam se da ćete uživati kao što sam i ja!
Želeo bih da vas uverim da će svako naći svoje dobre razloge za to, ovakve ili onakve, ali da će mu biti dosadno - garantujem da neće!

Slobodan Ivkov