Brem Stoker: GOSPA SA POKROVOM

Knjige na srpskom, svakojake fantastičke i naučnofantastičke

Brem Stoker: GOSPA SA POKROVOM

Brem Stoker, „Gospa sa pokrovom“, „Otvorena knjiga“, Beograd, 2011.

POSLE „DRAKULE“ - ĆAKULE

Kod nas gotovo svi znaju za „Drakulu“ Brema (mnogi ovde ime izgovaraju kao Bram, što je bliže originalnom engleskom izgovoru Bra'm, od Abraham) Stokera (1847-1912), ali su tek nekolicini poznata i ostala njegova dela: dvanaest romana, mnoštvo priča... A i sve to o najpoznatijem svetskom vampiru se, da se ne lažemo, u polupismenoj Srbiji zna uglavnom samo posredno, pre po adaptacijama i pop-kulturnim emanacijama u različitim medijumima ove nesporne klasike žanra, nego posle pročitanog sjajnog knjiškog izvornika iz 1897, prevedenog osamdesetih u „Prosveti“.

„Gospa...“ je objavljena 1909. i očigledno je da je ovaj roman, jedanaesti od dvanaest koliko ih je objavio, još jedna od napisanih i štampanih posledica piščevog višedecenijskog detaljnog izučavanja, štaviše prave fascinacije Balkanom. I roman „Drakula“ iz 1897. bio je posledica ovog Stokerovog fokusiranja pažnje na naše poluostrvo.

Bio je opsednut, kao tada i ceo ostatak Evrope, egzotičnim, dalekim i uznemirujućim aktuelnim (i po njemu, oslobodilačkim!) Balkanskim  ratovima, kao i njihovim posledicama. Stoga, ovo je i delo futurološke SF, jer pretpostavlja buduću administrativnu i državnu organizaciju ovog prostora.

Roman počinje izvodom iz okultističkog dnevnika datiranim sa: januar 1907. Potom se 4. jula 1892. nastavlja sa čitanjem testamenta, a završava 1. jula 1909, i to hepiendom u novostvorenoj herojskoj državi Balki, premda je to relativno, jer ova proza nelinearne naracije, sa mnogo fantastičkih elemenata i uz pomoć „rekonstruisanih“ događaja, čitaoca neretkim „fidbekovima“ povremeno hronološki „šeta“ nazad-napred.

Usput, dok po nebu lete cepelini, a istovremeno u otvorenim mrtvačkim sanducima i po moru plove prikaze i zombiji, po gudurama se motaju onostrana stvorenja. Rečju, ima tu vazda vaskolikog tajanstva i mašte. Crna Gora je, u maniru rane političke korektnosti, preimenovana u Plavu Goru, premda postoji i Crna Gora, samo je umnogome drugačija od stvarne, a pominje se i Zemlja plavih planina. Umešane su i Rusija i druge velike svetske sile, Dalmacija (koja bi takođe mogla da bude prototip ideala „plavogorskog“ državnog suvereniteta), Istra i neke politički subverzivne (iredentističke) partije u Italiji, te formiranje Balkanske Federacije.

Manastir Ostrog je naseljeno mesto, dok se unaokolo Plavogorci i neka druga nepoznata divlja plemena (pogodite koja!), sve tražeći mineral „uranit“ radi dobijanja radijuma za vazduhoplovstvo (Sic! 1909! Samo pet-šest godina od nastanka prvog aviona braće Rajt!) velesila, po brdima Prokletija 'akaju sa ezoteričnim nemanima, daždom i nečisti, pa zatim sa Turcima i Otomanskom imperijom, a bogme i međusobno, pri čemu se ispaljuju đulad čije eksplozije se vide preko puta Jadranskog mora, čak u Italiji.

Novi žanr?

Recimo, gotski politički roman! Primenjen je sličan književni postupak kao i u „Drakuli“, premda u njemu, za razliku od „Gospe...“ ima i jedan „egzotičan“ balkanski kuvarski recept za „mamaljugu“, kako su, sećam se, i moji pokojni deda Svetozar i baba Stanka zvali dva jela: kako „današnji“ kukuruzni kačamak, tako i smešu starog suvog hleba, vode i soli.

Stoga, ovo kombinovano pseudodokumentarno (usputne beleške, čitavi izveštaji ratnih sekretara, stenogrami nacionalnih saveta, kontemplativni zapisi aktera...), metadnevničko, poluepistolarno i fragmentarno „hemerotečko“ delo sa inkorporisanim fiktivnim novinskim isečcima i člancima, bogme drži tenziju skoro kao „Drakula“. I pored svega navedenog nije reč, daleko bilo, o postmodernističkoj prozi, premda....

Viktorijanska? Postviktorijanska?

To svakako!

Prof. dr Aleksandar B. Nedeljović je na sajtu „Art-anima“ ovaj roman, za koji je po sopstvenom priznanju, a meni na čast, saznao iz mog prethodnog prikaza u dnevnom listu „Blic“, okarakterisao „kao horor-fantazijsku alternativnu istoriju Jugoslavije“, izdvojivši iz originalnog izdanja sledeće rečenice, i sam ih prevodeći:

„Sada kad su Srbija i Bugarska upotrebljene kao zavesa iza koje se... skrivaju ambicije za prisajedinjenje provincija nekada turskih... i kad se činilo da će Crna Gora zauvek izgubiti nadu da sebi pripoji Boku... i kad je Sandžaku i Novom Bazaru zapretila sudbina koja je već zadesila Bosnu i Hercegovinu... Austrija bi se odrekla Dalmacije, Istre, i Sklavonije, kao i nekih delova Hrvatske, i ugarskog Banata“ (str. 167-168 u Projekt-Gutenberg tekstu), ukazavši potom na izgled nekih ranih engleskih izdanja ove knjige na sajtu: http://www.bramstoker.org/novels/covers/11shroudbc.html.

„Mekgafinom“ bi mogla da se smatra devojka sa početka, za koju bi samo sa mnogo dobre volje moglo da se kaže da je nekakva djeva bajna, a još manje ašik-devojka ili ne daj bože zumbul-hanuma. Naime, ona je zombirana žena koja sa fenjerom u pomenutom sanduku plaši mornare, a i tako obeznanjena unaokolo baza po šumama. Nije ona jedini zombi, ali prepričavanje bi nas daleko odvelo. Ima tu zanimljivih imena likova, od kojih su neki, rekao bih, originalan Stokerov lingvistički doprinos ovdašnjoj raznovrsnosti. Jedan primer: lično ime Vojvodin.

Elem, sve je super, jedino što na kraju knjige nema sadržaja, iako se ona, ovako zamašna, sastoji od čak devet poglavlja, odnosno „knjiga“. Nisam ga video u izvorniku, ali nije važno ni ako sadržaja (možda) nema u engleskom izdanju, premda verujem da ipak ima. Ne valja, ni ako je možda tako (u šta iskreno sumnjam), slepo povoditi se za inostranim trendovima.

Pre će biti da je ovde na delu opet stara srpska bolest koja onemogućava da se „poentiraju“ mnogi nesporno vanserijski projekti, kao što je nesumnjivo i ovaj.

Jeste propust, jeste i šteta, ali relativno mala!

No, i bez toga sam nepojamno uživao čitajući ovu staromodnu knjigu.

  

Slobodan Ivkov