уторак, 25. март 2014.

Džozef Hejvud, Berkut



Knjige na srpskom, svakojake fantastičke i naučnofantastičke

Slobodan Ivkov

BERKUT

Džozef Hejvud, "Berkut", Agencija "Obradović", Beograd, 2010.



Dva vuka

Roman pred nama je od onih koji izazivaju dileme i preispitivanja postulata F žanra. Ne upuštajući se u uporedno valorizovanje pojedinih ostvarenja, već samo posmatrajući eventualne tematske, metodološke i faktografske pretpostavke, okvire i kreativne pristupe, posle čitalačkih iskustava sa, na primer, Kitom Robertsom/Keith Roberts ("Pavane" i "Badnje veče"), Filipom K. Dikom/Philip K. Dick ("Čovek u Visokom dvorcu") i delom postmodernističke književnosti, uz svakodnevno obznanjivanje u sredstvima informisanja novih primera teorija zavere, "Berkut" bi, istina, mogao da bude deo F podžanra "alternativna istorija", ali istovremeno i triler nekakvog romansiranog podžanra nepoznate, prikrivene ili tajne istorije, u velikoj meri zasnovane na istorijskim, a do kraja nerasvetljenim činjenicama.
U ovom ozračju je, pogotovo od osamdesetih (o devedesetima da i ne govorimo!), nastao ogroman broj proznih, filmskih, TV i stripskih ostvarenja. Neki naslovi, temeljeni na drugačijem kraju Drugog svetskog rata, na kojem bi pobedile Sile osovine, pomenuti su u mom prikazu "Čoveka u Visokom dvorcu" Filipa K. Dika.
O publicistici, pogotovo dokumentarnoj, specijalizovanoj za Drugi svetski rat da i ne govorim! Prosto je neverovatno da skoro sedam decenija kasnije, prvo, postoji toliko interesovanje za ondašnje događaje i, drugo, da se ni danas mnogo toga ne zna, da se proizvoljno nagađa ili se tendenciozno prećutkuju fakti o NAJVAŽNIJIM akterima i ključnim dešavanjima.
Na primer, učen u školi i odrastao u ozračju globalne kulture koja je kao nesumnjive premise predočavala kako se Adolf Hitler ubio pri kraju rata, mogao sam samo da se podsmevam drugačijim sumnjama i činjenicama iznetim s početka 21. veka po različitim časopisima, ali i relativno ozbiljnim kablovskim TV kanalima koji se na popularan, sve češće selektivan, nekompetentan, površan, neretko tendenciozan, revizionistički i, da ne kažem, ekstremno maliciozan način bave istorijom.
No, nigde do nedavno nisu mogle da se nađu, ili su neobično, naglašeno diskretno po usko specijalizovanoj literaturi plasirani mnogi važni podaci, na primer o tome da su Sovjeti nosili navodne Hitlerove ostatke unaokolo po Evropi, SSSR i Rusiji, koji su usput zakopavani po travnjacima komunističkih ambasada (činovnici nisu znali šta bi s njima!), da bi na kraju, nesporno, posle analize ostatka lobanje koji se našao u njihovoj laboratoriji, ruski naučnici nedavno obznanili kako je reč o - mlađoj ženskoj osobi. To je, uz preciznu formulaciju "Posle sam saznao da je taj fragment Hitlerove lobanje podvrgnut analizama DNK i da pripada nekoj ženi mlađoj od 40 godina, i to ne Evi Braun", lično potvrdio i novinar "Politike" Miroslav Lazanski, koji je u maju 1991. intervjuisao generala armije Vladimira Krjučkova, šefa sovjetske obaveštajne službe KGB. Da podsetim, "Berkut" je izvorno na engleskom objavljen 1987. godine.
Svejedno je da li se tu radi o Evi Braun ili nekoj drugoj ženi iz Vučje jame, ali Hitlerovih ostataka nema; čak ni dokaza da su negde uništeni. Opisi spaljivanja mrtvog para u plitko iskopanoj rupi ispred tog bunkera 30. aprila 1945. su konfuzni, diletantski i neuverljivi.
Do nedavno nismo znali ni za neposrednu posleratnu američku tajnu operaciju "Spajalica" ("Paper-clip"), kojom su u SAD i Južnu Ameriku, što katoličkim "pacovskim kanalima", što metodama OSS-a, prebacivani nacistički raketni inženjeri, najrazličitiji naučnici, psiholozi koji su po Aušvicu i ostalim logorima in vivo vršili eksperimente na logorašima i koji su sa sobom donosili svoje dragocene, marljivo vođene beleške sa rezultatima do kojih se normalnim eksperimentima, pogotovo hirurškim na mozgu, nikada ne bi došlo. Čak su i mnogi obaveštajci buduće CIA-e bili bivši SS oficiri, nesumnjivo dobri, provereni i iskusni organizatori.
Ko je kao dete odrastao na američkim crtanim filmovima, od onih o "Peri Detliću", do "Kremenka" - biće mu sada bliže zbog čega su u njima naučnici svoj engleski jezik govorili sa jakim nemačkim akcentom.
Ipak, tek upornim i rizičnim radom pojedinih novinara istraživača saznajemo kako je voljeni dugogodišnji generalni sekretar Ujedinjenih nacija, kandidat za Nobelovu nagradu za mir Kurt Valdhajm, bio naci-oficir koji je sejao smrt i po Balkanu, ili kako je i Verner fon Braun, otac američke svemirske tehnologije koju smo kao mladi u vreme kosmičkog programa "Apolo" i leta na Mesec obožavali šezdesetih, bio nacistički oficir koji je par decenija ranije u nemačkom raketnom centru Peneminde satirao zarobljenike, bolje rečeno robove, neljudskim tretmanom, lošom hranom i nepojamnim fizičkim naporima tokom bavljenja raketama "V-1" i "V-2", ne bi li (u suštini nasumice) gađao Veliku Britaniju.
Stoga, pojava ovog prevedenog romana kod nas o izmaštanoj posleratnoj sudbini Hitlera me i ne čudi toliko, koliko mi je neobično da je, s obzirom na ogromnu ovdašnju popularnost gotovo istovremeno predstavljene publicističke knjige "Sivi vuk - bekstvo Adolfa Hitlera" Džeralda Vilijamsa i Sajmona Danstena, koja se godinama nije skidala sa bestseler-lista, "Berkut" prošao skoro potpuno nezapaženo!
Ova dvojica publicista su, na osnovu istraživanja i dokumenata do kojih su došli, izneli naizgled bizarnu, ali ogromnim brojem tačnih podatka, prošaranih poluistinama, tezu da je Hitler sa Evom pobegao u Argentinu uz pomoć tajanstvene "Organizacije" Martina Bormana, kojem je jedino verovao. Ne samo da se do svoje smrti 1962. godine tamo sastajao sa Bormanom, Antom Pavelićem i mnogim drugim istomišljenicima, kao i upućenim lokalnim političarima (Huanom Peronom i Evitom), nego je sa Evom, bivšom Braun, a sada i sa zvaničnim prezimenom Hitler, dobio i dve ćerke! Svima koji misle svojom glavom ova knjiga nije promakla, pa je i Lazanski prokomentarisao: "U Argentini je navodno umro od infarkta 1962. godine, verovatno u trenutku kada je čuo da je maršal Tito postao lider nesvrstanih".
Vetar u leđa dokumentarnoj prozi "Sivi vuk" i romanu "Berkut" daju i izjave njegovih savremenika i vodećih protivnika.
Predsednik SAD Dvajt Ajzenhauer je navodno 12. oktobra 1945. godine izjavio za agenciju Asošijetid Pres: "Postoje sve pretpostavke da je Hitler mrtav, ali nema ni najmanjeg dokaza za njegovu smrt". Prvi čovek SSSR-a, Staljin, 17. jula 1945. na Postdamskoj konferenciji veli da je Hitler preživeo i negde nestao, a verovatno je pobegao preko Frankove, i posle Drugog svetskog rata fašističke, Španije u Argentinu. Sovjetski general Žukov, uprkos drugačijim upornim uveravanjima nadležnih zvaničnika i vladajućim uverenjima u javnosti, 6. avgusta 1945. godine saopštava: "Nismo pronašli leš koji bi mogao biti Hitlerov". Izjava, u vreme odvraćene pažnje svetske javnosti aktiviranjem prve atomske bombe nad Hirošimom - tih dana ostaje gotovo nezapažena...
I sada, ko tu sve laže?
Ambivaletnost podžanra u ovom slučaju "Berkuta" proističe iz toga što je krajnja posledica, istorijski ishod Drugog svetskog rata, odnosno pobeda Saveznika nad nacistima (za razliku od pomenutih dela "Badnje veče" ili "Čovek u Visokom dvorcu"), nesporna, ali su neke premise, "međudogađaji" i "posledogađaji" drugačiji, manje ili više domaštani i izmaštani.
Nikada se ne zna, "Berkut" bi danas mogao da bude čist F, a već sutra, posle otkrivanja svih činjenica o Hitlerovim poslednjim danima, istorijska beletristika. Naime, teza autora je da je Hitler preživeo, a da ga je Staljin uz pomoć svojih ljudi progonio da bi ga zarobio. Povezivanje nespornih podataka, opisa i datuma manjih ili većih bitaka Saveznika i Nemaca tokom i posle zvaničkog kraja Drugog svetskog rata koje su postojale, ali su nekako skrajnute ili "zaboravljene", a u svakom slučaju su ostale u drugom planu istorije, sa njihovim mogućim, naslućenim ili prikrivenim ishodima stvara ogroman prostor za fikcionalizaciju, domaštavanje i kombinovanje.
Priča počinje danom navodnog Hitlerovog samoubistva, potera (glavna radnja) se završava tačno godinu dana kasnije. Prebacivanje važnog zarobljenika u SSSR nije lako, ali uspeva. Osvetoljubivi Staljin surovo muči Hitlera (motivi su pomalo mutni i nerazrađeni, pomalo na nivou opštih mesta: sujeta, rivalitet, obećanja i ranije pretnje, a pomalo odista konkretni: nepoštovanje pakta i nenajavljeni napad na SSSR) u kavezu, ta radnja traje nešto kraće, no provejava celom obimnom knjigom, koja se okončava (epilog) danom Staljinove, ali ne samo njegove smrti 5. marta 1953. Post skriptum je beleška pisca, koji nije odoleo, a da se na kraju i on sam najneposrednije ne oglasi, te još malo "dosoli" enigmu oko Hitlerove (navodne) smrti.
Napeta akcija, vešto napisana i izuzetno zanimljivo vođena.
Zna se da je, kao nesporan mistik koji je mnogo držao do proročanstava, i to u takvoj meri da je čak likvidirao one vidovnjake koji su izokola nagoveštavali po Treći Rajh nepovoljan ishod rata i njegovu skoru smrt, ipak zbog nekog proročanstva navodno zvanično naredio da ga pre ubiju nego da eventualno padne u rusko zarobljeništvo. Jedan mogući razlog za to, uz primeren hipotetički ishod, imamo na kraju ove knjige.
Roman ima 146 glava grupisanih u četiri celine ("Bekstvo", "Traganje", "Hajka" i "Epilog") uz pomenutu belešku autora sa iznetim dilemama, ne samo kreativnim. Korice su veoma privlačne i provokativne, ali je tekst na poleđini nečitak, a prelom unutrašnjih tabaka, uz premale margine i mimo još nekih osnovnih profesionalnih grafičkih pravila, gotovo početnički.

Нема коментара:

Постави коментар